Србија има дугу традицију повртарства и сва обележја производње поврћа у Европи и свету. И у равничарском региону, и у Моравском, али и у брдско-планинском региону, у целини имамо добре природне, климатске и земљишне услове за добре приносе квалитетних плодова. На отвореном пољу, у башти и на њиви, као и у различитим облицима и типовима заштићеног простора поврће гајимо на око 96.500 хектара и уберемо просечно око 1.113.000 тона најразноврснијих плодова годишње. С изузетком пасуља и белог лука, које морамо и увозити, наша производња знатно надмашује домаће потребе.
Пише: Проф. Др Жарко Илин
У укупној повртарској продукцији доминира кромпир – на око 26.500 хектара под овом културом уберемо просечно 488.000 тона годишње. Кртола има различите намене: за свежу потрошњу раног кромпира, средње касног и касног за складиштење и чување, односно, потрошњу читаве године, али и за потребе прерађивачке индустрије.
Од кромпира настаје преко 250 најразличитијих производа и они имају широку употребу. У свету је на бази кромпира изграђена моћна прерађивачка индустрија што, на жалост, у Србији није случај. Наиме, од укупно 26.500 хектара, свега 2.000 до 2.500 хектара намењено је индустријској преради, највише у чипс и помфрит, а нешто мање у скроб.
Значајни вишкови за извоз
Одмах иза кромпира, на нашим просторима је по значају производња паприке на 10.000 хектара, с изузетно дугом традицијом. До пре двадесетак година производила се готово искључиво из расада, а од тада се у Војводини прешло на директну сетву семена на стално место. Потпуно задовољавамо потребе неких 6,7 милиона становника, али смо и значајни извозници, и то не само свеже, већ и на различите начине прерађене паприке.
По површинама у Србији следи пасуљ, на око 8.000 хектара, а произведемо отприлике половину наших укупних годишњих потреба. Иако имамо изузетну дугу традицију, од значајног произвођача-извозника, постали смо увозник.
После пасуља, по површинама и укупном економском значају је парадајз са 7.350 хектара, а већина производње намењена је свежој потрошњи, и то читаве године. Мањи део, 300 до 500 хектара годишње, гаји се за потребе прерађивачке индустрије, што за домаће тржиште, што за извоз.
Значајна нам је и производња грашка, на површини од око 5.500 хектара. Производи се као рани, средње рани, средње касни и касни, готово искључиво за индустријску прераду. Грашак, заједно са кукурузом шећерцом, боранијом, краставцем корнишоном и паприком, представља основ наше прерађивачке индустрије, и то углавном за извоз.
Купус се производи читаве године, као рани, средње рани, средње касни и касни: као рани и средње рани углавном за свежу потрошњу, док се средње касни и касни готово искључиво гаје за потребе прераде. Прерађује се природном биоферментацијом, што обезбеђује изузетан квалитет извозног производа на западноевропско тржиште.
После купуса, по количинама засада следе диња и лубеница. Производе се као ране, средње ране и средње касне, за веома рану производњу, и то искључиво из расада, класично калемљеног, у ниским пластичним тунелима, док је за средње ране производња на настираном земљишту, а средње касна производња је она директном сетвом семена, и стиже за потрошњу у другој половини августа и првој декади септембра.
Значајне површине у Србији су под краставцем – салатаром и корнишоном, за индустријску прераду. Негде око 70 посто производње је за домаће тржиште, а преко 30 посто производње намењено је извозу, и то пре свих на немачко тржиште.
Пожељна улагања у производњу белог лука
Најмање површине налазе се под белим луком, и то на неких 1.150 хектара. Нисмо самодовољни у овој производњи, као ни у производњи пасуља, што значи да би у будућности било добро улагати у развој ове производње. Код десет повртарских врста, уз кромпир, што води званична статистика, и где смо апсолутно самодовољни, сем у производњи пасуља и белог лука, остварујемо задовољавајуће резултате, односно, више него дупло више од потреба грађана Србије, што за потребу прерађивачке индустрије, односно, извоза.
Поред ових врста, на значајном месту налази се кукуруз шећерац, који заузима између 3.500 и 5.000 хектара, зависно од године, и готово 90 посто његове производње се извози. По значају следи зачинска паприка, која се у Војводини и на југу Србије, у околини Локошнице, производи на преко 2.000 хектара. Пре свега је намењена за сушење и производњу финог, пламеноцрвеног млевеног праха који се користи у исхрани.
Значајних око 3.500 хектара имамо под боранијом. Преко 90 посто производње је у Војводини и намењена је индустријској, најчешће хладној преради, док се мање количине прерађују топлом прерадом за потребе војске, полиције, домова здравља, односно, болница, студентских мензи, ресторана.
За потребе прерађивачке индустрије, на површини од 800 до 850 хектара производи се лиснати першун, пре свега за сушење, и готово целокупна производња иде у извоз. На површини између 500 и 600 хектара гаји се спанаћ, такође за исте намене: сушење и извоз. Производи се и коренасти першун, за потрошњу читаве године. Слична је ситуација с паштрнаком и целером. Значајна површина је под цвеклом, пре свега за индустријску прераду, а тако је и с карфиолом, на површини између 500 и 800 хектара, броколе на површини од 500 хектара, и нешто мање површине под кељом пупчаром и келерабом, пре свега за свежу потрошњу.
Доминантна повртарска врста је салата, и то у свим типовима гајења – и на отвореном и у стакленицима и пластеницима. Обично на малим површинама, у башти се производи тиквица, током читаве године, док бели лук и празилук имају карактер интензивне њивске производње. Значајни смо произвођачи рена, пре свега за потребе прерађивачке индустрије, и он се у Србији производи на преко 100 хектара, што је знатно више од наших потреба и велики смо извозници, пре свега на западноевропско тржиште.
У Србији се значајна производња поврћа одвија у баштама, на око 48.000 хектара, што се, у зависности од године, мења за око десет посто навише, или наниже. У последњих пет година површине под поврћем у баштама, окућницама, викендицама значајно расту, не само за потребе породице, већ и тржни вишкови завршавају на зеленим пијацама.
Бројне предности заштићеног простора
Пластеничка производња има изузетан агротехнички, биолошки, еколошки и економски значај. Агротехнички значај се огледа и у томе што је могућа смена више од једне врсте у току године, јер заштићени простор пружа могућност контроле микроклиматских услова. Остварују се и до 10 пута већи приноси, а квалитет тог поврћа је неупоредиво виши од поврћа произведеног на отвореном пољу. То је здравствено безбедно поврће јер се не употребљавају хербициди, пошто се земљиште настире различитим пластичним фолијама. У заштити од штетних инсеката користе се предаторске врсте, а против проузроковача болести употребљавају се биолошки препарати.
Биолошки значај поврћа из пластеника је у томе да омогућава целогодишњу производњу, што с производњом на отвореном затвара целогодишњи циклус понуде и производње свежег поврћа. Еколошки значај се огледа у драстично смањеној потрошњи пестицида, те је поврће здравствено безбедно, а економски значај је у томе да ово поврће читаве године има значајно вишу цену и доноси већи профит.
С обзиром на то да је Србија значајан и традиционалан произвођач поврћа, производећи га на 4 посто од укупних обрадивих површина, што је отприлике на нивоу земаља Европске уније, сада је важно истаћи шта су правци даљег развоја и где је ту место асоцијација, удружења, задружног сектора, али и науке и струке.
Улога ових организација и институција је у организовању производње поврћа на отвореном пољу и у заштићеном простору, за свежу потрошњу или за потребе прерађивачке индустрије, у обезбеђивању квалитетног потрошног и репроматеријала у довољним количинама по рационалним ценама, како би ова производња била конкурентна са земљама ЕУ. Битан је и могућ надзор над технолошким процесом производње и прераде, што омогућава већи квалитет готовог производа. Даљи правци развоја су пружање услуга у спровођењу технолошког процеса производње, с обзиром на изузетно скупу механизацију, складишни простор, потребе за прерадом на малим породичним газдинствима или у прерађивачкој индустрији. Зато разматрамо могућност пружања услуга по моделима земаља ЕУ.
Мора се водити рачуна о могућности краткорочног или дугорочног чувања, паковања и дистрибуције свежег поврћа читаве године, јер је познато да се потрошња свежег, али и прерађеног поврћа, одвија читаве године. Са дневном потрошњом од 400 до 450 грама по глави становника задовољавају се све потребе за биолошки вредним и заштитним материјама, а са друге стране, то је знак да се нација квалитетно храни.
Битно је и краткорочно чување, уз минималне губитке. Губици могу да износе између 20 и 50 посто, па је неопходно квалитетно краткорочно чување у квалитетном складишном простору с идеалним миркоклиматским условима. Код већине повртарских врста то је температура од 0 до 2 °Ц и висока релативна влажност ваздуха од 92 до 98 %. Изузетак су црни и бели лук који се чувају на температури од 0 до 2 °Ц, али при изузетно ниској релативној влажности ваздуха, не већој од 65 %. Код дугорочног чувања, циљ је обезбедити континуитет у испоруци читаве године, пре свега коренастог, луковичастог и кртоластог поврћа.
У наредном периоду, по угледу на земље ЕУ и значајне произвођаче, пре свега у Холандији, Италији, Шпанији, Француској, Израелу, Турској, морамо унапредити паковање и дистрибуцију. У овим земљама поклања се изузетна пажња дистрибуцији и извозу свежег и прерађеног поврћа.
Сви ови циљеви подређени су производњи поврћа по количини, у континуитету, и по квалитету, како бисмо задовољили све своје потребе, домаће потрошње и извоза.
Војвођанска башта
Значајни повртњаци налазе се у Војводини, где доминира производња кромпира на 3.400 хектара. Следи грашак на близу 3.000 хектара, парадајз на око 2.000 хектара, црни лук на око 1.200 хектара и паприка на око 860 хектара. У Војводини се поврће производи на укупно 16.149 хектара, на којима роди просечно укупно око 320.000 тона. То је више него што је потребно за мање од два милиона житеља ове наше покрајине.
