Пише: Проф. Др Жарко Илин
Иако се може рећи да је година 2020. за цео свет била изазовна пре свега у здравственом смислу, ни остали друштвени сегменти нису остали имуни на промене које је донела пандемија коронавируса. Кад се томе додају климатске промене, којима смо сведоци последњих година, није ни чудо што је за осврт на дешавања на њиви потребна озбиљна аналитика. Прошла година је, управо захваљујући променама климе, била специфична у појединим периодима вегетационе сезоне, те је значајно утицала на род појединих повртарских култура.
Година је почела израженом сушом у предзимско-зимском периоду, поготово током јануара и фебруара, када је забележен мањак падавина. Током јануара и фебруара пала је отприлике половина укупних количина падавина у односу на просек у референтном периоду, а он подразумева период од најмање 30 година. То је оставило значајне последице у раном пролећном периоду, поготово током марта, априла и маја. Због тога је била отежана предсетвена припрема, садња, односно сетва, што је код раног пролећа укључивало додатно наводњавање.
Значај предусева и начина обраде
Све то је додатно поскупљивало ову производњу јер је познато да сваки милиметар додате воде, поготово овако рано у пролеће, знатно кошта – од неких евро и по до два, чак код старих агрегата и до четири евра по милиметру додате воде, осим ако се користи електрична енергија јер то онда кошта око 15 еуроценти.
Шта у таквим годинама радити?
Када очекујемо сушно пролеће, све морамо завршити практично у претходној години. Морамо бирати предусеве који умерено троше воду, а затим основном обрадом – равнањем земљишта и затварањем зимске бразде на време, чувати залихе предзимске и зимске влаге, како би се спречило претерано испаравање. На тај начин можемо смањити за читаво једно, два па у појединим годинама и до три наводњавања у рано пролеће.
Оно што је ову годину издвојило од ранијих јесу падавине у јуну, иначе најкишнијем месецу у референтном периоду. Уместо просечних 80 мм, просечна количина падавина у јуну 2020. била је од 120 до преко 150 мм, негде и двоструко више у односу на просек. Уз релативно ниске средње минималне темпрературе, али и ниске средње дневне температуре, овако влажно и прохладно време било је идеално за појаву проузроковача болести, пре свега, бактериоза, пламењаче и низа других.
Тај хладан период наставио се и у другој декади јула месеца, што је додатно продужило појаву бактериоза и pseudomonas syringae, поготово у паприци, и значајно смањио учешће прве класе у укупном приносу за десет до чак тридесет посто. То се одразило и у производњи топлољубивих врста, попут бостана, лубенице, диње, не само с аспекта физиолошких и биохемијских процеса, већ и с аспекта биосинтезе и сакупљања шећера, па ове врсте нису биле онако слатке како би требало да буду.
Зашто одустају мали произвођачи
Мали произвођачи који имају производњу у ратарско-повртарском плодореду, масовно напуштају ову производњу, из простог разлога што не могу да буду конкурентни великима. Основни разлог лежи у томе да немају могућност складиштења и чувања, ни краткорочног ни дугорочног и онда своје производе износе на тржиште у време велике понуде, када је цена најнижа, а тиме и профит најмањи. Цене су високе нама у градовима, јер их диктирају накупци, али пољопривредници их продају по велепродајним ценама и њима су прениске. Мали пољопривредници не могу да буду конкурентни с великим произвођачима који имају целокупан, затворени циклус и ситем складиштења, чувања, паковања и дистрибуције у периоду чак од шест до 10 месеци – односно до пристизања свежег поврћа из баште или пластеника.
Август је донео сушу, и у овом месецу пало је свега 50 до 60 мм кише, што је за 20 до 30% мање од просека референтног периода. А у септембру је настављен сушни период, што није карактеристично за Војводину, где је забележено само 20 мм падавина.
Током овог месеца бележене су релативно високе средње дневне и високе средње минималне температуре, што је допринело убрзаном сазревању топлољубивих култура, пре свега паприке, парадајза, култура које имају повећане захтеве за условима успевања, али још увек није било погодно за развој купусњача и коренастих повртарских врста. Зато је морало да се прибегне додатном наводњавању, а због ових релативно високих температура практично је било успорено формирање цвасти или ружа код карфиола и броколија, као и завијање главица купуса.
На срећу, у октобру су нас мимоишли рани мразеви који се дешавају двапут у референтном периоду, али смо зато имали „бабље лето“ практично све до Митровдана – идеалне услове за већину коренасто-кртоластих повртарских врста, као и за луковичасте, јер су просечне температуре биле знатно изнад 8 степени Целзијусових, док су средње дневне биле на нивоу од 9 до 12 степени, што је погодовало већини повртарских култура, па чак и топлољубивих.
У октобру је у просеку пало између 50 и 70 милиметара талога, у зависности од региона, што је за овај месец на нивоу референтног периода, а и било је сасвим довољно за већину повртарских култура.
Мање инсеката, а више корова и трулежи
Била је ово специфична година што се тиче производње на отвореном пољу. Кад су у питању лукови, паприка, парадајз, волели бисмо да се оваква година не понови, али је за кромпир ова влажна и прохладна година била идеална, што се одразило и на његову тренутну цену. Добро смо прошли и са купусом, карфиолом, броколом, мрквом, першуном, паштрнаком, целером, спанаћем, салатама и другим повртарским врстама које имају умерене захтеве за топлотом и водом.
Годину су карактерисале велике осцилације између сушних и влажних периода, с тим да су ове године и просечне температуре биле релативно ниске, изузев у августу и септембру. Што се тиче падавина од марта до октобра, оне су на просечном нивоу око 430 мм и за неких 10 посто су више у односу на референтни период, али због ексцеса који су се јавили током јуна, имали су готово две трећине до сто посто више падавина у односу на референтни период. То је посебно неповољно, пошто биљке не могу да искористе тако много падавина у току једног месеца.
У оваквим годинама је смањен напад већине штетних инсеката, али бујају корови, што значи да су произвођачи имали већих трошкова због њиховог сузбијања. Влага је донела и труљење биљака, нарочито код лукова, код којих се губици крећу од пет до преко тридесет процената, што зависи и од сорте и од региона. Без обзира на то, имаћемо сасвим довољно лука за сопствене потребе, све до пристизања младог лука крајем маја наредне године.
Следећа сезона је увелико почела током септембра и октобра и ко је успео на време да уради квалитетну основну обраду, поравна земљиште и затвори зимску бразду, његово ће земљиште добро дочекати пролећне сетве и евентуалне падавине у предзимском, зимском и ранопролећном периоду. Такође, потребно је и пажљиво прихранити земљиште, водећи рачуна о томе које количине и у ком распореду се уносе у земљиште, како би биљка, кад се посади, имала једнак „оброк“ у целом вегетационом периоду. Ипак, под основну обраду додаје се четвртина до трећина хранива, јер се не зна каква ће наредна година бити. Ако буде сушна или умерена, лако је додати преосталу количину хранљивих материја, али ако нам наредна година буде кишна као што је то било 2020, онда је тешко у пет оброка од марта до октобра распоредити потребне количине хранива.
Иако смо сведоци промене климе и све већег броја умерених лета пуних кише у суштински сушним годинама, пољопривредници се не одричу тако лако повртарских култура које су навикли. За то постоји више разлога.
Професионални произвођачи стандардно се држе биљних врста. Углавном бирају толерантне према проузроковачима болести, јер нема отпорних, не може их ни бити, а бирају и оне које ће дати највеће приносе. Зато настоје да негативне ефекте умање применом агротехничких мера. Обрада, предсетвена припрема, међуредна обрада, односно култивација, настирање земљишта, пре свега ђубрење и наводњавање – неутралишу тај негативан ефекат. Професионални произвођачи пре свега фокусирају на елиминацију негативних ефеката, а не на промену врсте или чак сорте културе коју гаје. Разлог је једноставан: за те врсте имају решен технолошки процес производње, имају линију машина, заштите, а одређеним специфичним агротехничким мерама смањују штету на минимум. Слична је ситуација и с малим произвођачима, као и с производњом у баштама и окућницама. Производња у баштама расте, нарочито у последњих неколико година, јер људи желе да себи обезбеде храну, пошто се не зна шта ће се дешавати у наредном периоду.
