Храстово лишће на гранама посеченим крајем лета некада је било основна храна овцама и козама током зиме, када снег навеје па се не може ни у гору, ни на пашу. Мада има велику храњиву вредност данас се ретко где користи, а и у планинским селима све је мање стада.
Олистале храстове гране или лисник, како их у Западној Србији зову, кресале су се у периоду од свега неколико дана у години, између Преображења и Велике Госпојине, који „падају“ 19. и 28. августа. Како се веровало, после Госпођиндана шума нагло почиње да стари, па стока више неће да је једе.
– Гранчице са свежим лишћем су се слагале унакрст, у стог, обично око неке старе шљиве или уз колац да лисник не би закиснуо. Зими би се узимале редом од врха и набацивале на ограду да их овце и козе брсте. Секли су се само цер и бели храст, јер њихов сув лист неће да опада, а и током стајања омекша па га стока радо једе. Лисник је добар за пробаву и код папкара чисти црева од паразита и јача зубе – каже Радован Главоњић (60) из Бистрице код Нове Вароши.
У време када су села била пуна живота, а породице многољудне, орао се сваки педаљ како би се обезбедио хлеб за увек гладна уста. Косило се једино тамо где ралица није могла, па сена током зиме никада није било довољно. Мештани су зато лисник кресали из нужде, како би до пролећа могли да исхране ситну стоку
За овце више није тешко обезбедити сено па више нико не креће лисник, фото: Драгољуб Гагричић
– Сено се углавном полагало кравама након тељења да би имале довољно млека за своје младе, а како овце и козе неће сламу и шашу лисник им је обавезно био један или два оброка дневно, а често и сва три. Говедима се давао једино лети током великих суша, када нису имала шта да пасу па су морала да брсте шуму – каже Главоњић.
Широм Старог Влаха данас је много забрана и гајева који у свом имену имају додатак лист или лисник, у спомен на места где су се некада кресала храсова стабла због зимске исхране коза и оваца. Голе храстове гранчице које остану после полагања стоци, зову се обрстак и користе се за потпалу, док су дебље гране осечак и остављале су се за огрев. Они који су имали доста огревног дрвета, обрстак и осечак ложили су у казан за печење ракије. Лисник је, међутим, био „смрт“ за шуму, јер су поткресана стабла била склона труљењу и имала су краћи животни век.
– Водило се рачуна да се са истог храста крешу гране тек после треће или четврте године, никако пре, јер је стаблу требало минимум толико времена да се опорави. На окресаном стаблу жир је рађао тек после седме године, па су мештани кад год су могли избегавали лисник, јер су током јесени жиром гојили овце и свиње – каже Главоњић.
У планинским селима мештани данас дају бесплатно ливаде онима који хоће да косе. Међутим, све мање је јаких и вештих руку, а проредила су се и стада, па некадашњи сенокоси, крчевине и пасишта зарастају у трњак или гору.
– Данас може да се накоси довољно сена за зиму, па више нико не креше лисник који је и онако дангубан и физички напоран посао. Ја сам кресао храстова стабла последњи пут пре две године, једини у крају, а пре тога овде то нико деценијама није радио. Желео сам да се подсетим на дане када сам као дете кресао лисник с оцем, и да обогатим зимски јеловник своме стаду – каже Главоњић.
Текст: Жељко Дулановић
