Када посматрамо начине распршивања спора код виших гљива, примећујемо неколико основних стратегија. Имамо гљиве чије је плодно тело у облику шешира са дршком или шкољкасто, а споре се распршују с хименијума који може бити у облику листића, цевчица иглица… Такође, постоје гљиве које су дуго у науци називане Gasteromycete. Њихова плодна тела подсећају на врећу напуњену спорама које се распршују након што опна која их чува пукне.
Пише: Момчило Даљев
Гастероидне гљиве су еволуцијски млађе и оне су заправо настале од листићавих гљива које су еволуирале на тај начин да су им се споре затвориле у заштитну опну.
Листићи заштићени шеширом
Поред два поменута облика, постоје и секотоидне гљиве. Оне су прелазни облик између хименомицета и гастероидних гљива, где је еволутивни процес гастеромицета започео, али се није завршио до краја.
Код секотоидних гљива листићи, то јест хименијум, никада нису директно изложени спољној средини. Заштићене су шеширом који је делимично или у потпуности обујмио дршку.
Историјски гледано, листићаве гљиве и вргањевке (који носе своје споре на хименијуму листића или цевчица) биле су класификоване сасвим одвојено од гастероидних гљива, као што су пухаре и тартуфи, чије се споре формирају у великој маси, затвореној у спољашњој опни. Међутим, упркос овој наизглед веома великој разлици у облику, недавна миколошка истраживања, и на микроскопском и на молекуларном нивоу, показала су да су понеке врсте хименомицета много ближе повезане с одређеним врстама гастероидних гљива него што су једне са другима.
Расту у најтежим условима
Гљиве које се не отварају да би се њихове споре распршиле у ваздуху, али које показују јасни морфолошки однос са листићавим гљивама или вргањевкама, представљају тај прелазни облик и у науци су назване секотиоидима.
Према начину распршивања спора секотоидне гљиве су ближе гастеромицетама и њихова стратегија се састоји у томе да им се споре, када су спремне за распршивање, расејавају механички, утицајем спољашње средине или користе животиње које примамљују мирисом и укусом да их поједу и тако изметом врше расејавање.
Процес преласка из хименомицета у гастеромицете назива се гастеромицетација и чини се да се десила неколико пута независно, почевши од различитих родова „нормалних“ печурака. То значи да су секотиоидне и гастероидне гљиве полифилетске. Често су у питању гљиве које плодоносе у ригидним подручјима која су изложена сушама или екстремним временским условима те је заштита спора од спољашње средине потреба која се јавила независно у различитим родовима гљива.
Описаћемо неколико најчешћих примера, углавном јестивих секотоидних гљива које срећемо у природи и које расту и у нашим условима.
Пухараста сунчаница
Шешир Пухарасте сунчанице (Chlorophyllum agaricoides) је обима од 2 до 10 цм и до 12 цм дужине. Облика је луковице до округласт. При бази је шири, док се при врху сужава. Крем смеђе боје је, гладак, а старењем се појављују крљушасте љуспице. Ободи шешира су спојени са дршком. Листићи су непостојећи, а споре се налазе затворене у оквиру шешира. Дршка се већином своје дужине налази унутар шешира, а тек мањи део вири изван њега. Споре су беле, а старењем постају мрке. Према некој литератури води се као јестива врста када је млада, али су забележени случајеви тровања стоке и паса. Упркос изгледу који подсећа на пухаре, ова гљива, заправо, спада у куштраве сунчанице. У Србији је забележено само једно станиште у Делиблатској пешчари.
Затворени шампињон
Знатно уочљивија у природи је гљива Затворени шампињон (Agaricus inapertus), због својих димензија. Шешир јој је обима 30 до 60 цм, у младости раван, с удубљењем у средини како гљива стари. Ивица шешира је спојена са дршком. Површина шешира је беле до крем боје, с једва видљивим љуспичавим влакнима по површини. Листићи су у потпуности скривени у шеширу. Дршка је шупља, у боји шешира, нема прстен, а већина дршке је потпуно обавијена шеширом. Месо јој је беличасто, мирише на анис и пожути при повреди. Споре су тамносмеђе боје. Гљива се води као јестива, али је толико ретка да нема поузданих података о томе колико је безбедна за употребу.
Врбовача
Врбовача, тиграста пањевчица (Lentinus tigrinus) је врло честа гљива која паразитира на дрвету врбе, мада се може пронаћи и на другим лишћарима. Плодоноси већ у марту и може се пронаћи све до касне јесени. Спада у јестиве гљиве, али јој је месо веома жилаво и може се конзумирати само када је гљива веома млада.
С друге стране, веома пријатна арома надокнађује њену жилавост. Расте у веома великом броју у доба када је мало других гљива, што је чини пожељном за сакупљање.
Шешир јој је величине до 10 цм и удубљен у средини, крем беличасте боје, прекривен црним љуспицама које су испуцале и помало подсећају на тигрове шаре, због чега се у народу и назива тиграста пањевчица. Како гљива стари, крем бела боја прелази у жуту.
Ова гљива, иако спада у хименомицете, може имати секотоидну форму и у том облику су јој листићи потпуно затворени мембраном. Врбовача је пример еволуцијске прелазне међуфазе између хименомицета и секотоидних гљива које су саме по себи еволуцијска фаза између хименомицета и гастеромицета. Утврђено је да се мутација за секотоидни облик јавља само на једном локусу гена гљиве, што доказује да за потпуну мутацију није потребно пуно промена.
