Пише: Биљана Ненковић
Јелена Лазић, учитељица из Страгара, већ две деценије богатство Шумадије, њене традиције, сеоски живот и обичаје преноси на сликарска платна, тикве, чокање, тегле и црепове. Ове године имала је изложбу под називом „Корени“, и то у аутентичном амбијенту сопственог дворишта, у којем је и музејска етно – кућа.
Осликала је удварање момка девојци у шљивику, саборовања, свадбе, обичаје за велике верске празнике, смену годишњих доба и ове године приредила изложбу у аутентичном амбијенту сопственог дворишта
– Ако не знамо своје корене, не можемо да идемо у будућност. Мотиви који ме инспиришу увек су из сеоског живота у прошлости. Нема лепше замисли и призора у мојој машти од девојке у народној ношњи у пољу жита с маковима. Осликала сам удварање момка девојци у шљивику, саборовања, свадбе, обичаје за велике верске празнике, смену годишњих доба. Ови призори одишу миром и терају ме да сликам – каже Јелена.
Деца, кућа и кокошке, мобе и житна поља с маковима
На сликама су живе, чисте боје, a њен се стил може назвати наивном уметношћу. Радо замишља и осликава мобе, када су комшије и родбина одлазили једни код других на испомоћ у сеоским пословима. Посебно јој је драга слика брачног пара са децом у дворишту породичне куће.
– Осетим њихов спокој кад гледам ту слику. Ту су, са својим потомцима. Мајка држи једно у наручју. Имају своју кућу, кокошке, храну, и то им је довољно – каже уметница.
Јелена је по образовању учитељица рођена у Страгарима, средњу школу и Учитељски факултет је завршила у Ужицу, а предаје у школи у оближњој Блазнави. Прво радно место било јој је у основној школи у Сирогојну:
– Кад год сам била слободна, одлазила сам у њихово етно село, па се може рећи да сам ту покупила пелцер. Са супругом сам се вратила у Страгаре, ту смо основали породицу и стару породичну кућу у дворишту почела сам да уређујем у етно стилу. Истовремено сам пронашла многе старе, породичне предмете и документа, што је било довољно за малу музејску поставку. Онда су на ред дошле четкице и боје. Почела сам скромно, са осликавањем шљива на чокањима или цреповима. Данас кућа – музеј има уређене три просторије где излажем радове, једна представља сеоску, а друга градску собу.
У славу шљиве, шајкаче и народне ношње
Подлоге за сликање су природни материјали, а мотиви су увек традиционални. Прочитала је много литературе да би схватила некадашњи начин живота људи на селу.
И да нема интересовања за моје радове, и даље бих сликала, јер ми то испуњава душу, то је моја дужност – да сачувам сеоски живот од заборава – каже за „Добро јутро“
– Сликање ме је одвело на многа места, а моји осликани предмети отпутовали су још даље. И да нема интересовања за моје радове, ја бих и даље сликала, јер ми то испуњава душу. То је моја дужност, а и част ми је да сачувам сеоски живот од заборава. Наш музеј посећују и наши људи и странци, а улаз ће увек бити бесплатан. Сликање традиционалних мотива ми је донело многа званична признања, а још више незваничне среће – искрена је Јелена чија се етно кућа „Лазић“ укључила у локални фестивал „Шумадијски дани шљиве“ и омогућила да посетиоци овог догађаја виде њену изложбу.
Фото: Б. Ненковић
