Пише: Зорица Милосављевић
Тек појавом хришћанства, иако је настало хиљадама година пре и третирано као једна од најдрагоценијих намирница због бројних хранљивих својстава и састојака, вино добија посебан значај и постаје назаменљиви део црквеног обреда. Сетимо се само податка да се у најчитанијој и најпревођенијој књизи – Библији, речи лоза, виноград, вино и виноградар спомињу 450 пута, а само вино 235. Али, много више од бројки о односу хришћанства према вину и лози говори значај који им је хришћанска наука дала у свом учењу.
Професор Карловачке богословије и парох Саборне цркве у Сремским Карловцима Станко Лакетић подсећа да је у античко доба вино сматрано божанским пићем, грчка митологија је имала чак и бога вина, Диониса. У Старом завету на првим страницама књиге Постања која говори о почецима света и човечанства говори и о вину. Каже се да је Ноје, старозаветни патријарх, након потопа засадио виноград и направио вино.
Вино је нешто што прати човечанство кроз векове од најстаријих времена до данас – каже Лакетић. – У Старом завету, у предању јеврејског народа, посматрано је као дар божји, као пиће које има животну силу. Стих у 103. Псалму, химне које је испевао јеврејски цар Давид, чита се свако вече на вечерњем богослужењу, каже да „вино весели срце човека“, из чега произилази да нам је господ то дао на радост и весеље. У старозаветној јеврејској заједници вино се приносило богу на жртву као један од приноса онога што стварамо у животу, што нам бог даје – у тору, пољу, виноградима. Такав је случај и са вином. Оно је било је присутно на трпезама и приликом прослављања празника и ритуала и у Старом завету. Нашло се и на Тајној вечери када је Христос хлебу и вину дао нови смисао, нову димензију, рекавши да тај хлеб којим је он причестио ученике, јесте његово тело, а вино његова крв.
Честице за болесне
На Велики четвртак, када се сећамо Тајне вечере на којој је Христос установио свету литургију, свештенство делиће освећеног хлеба са посебном пажњом и методом суше и чувају у олтару на светом престолу. Реч је о такозваним честицама за болесне. У току године, напомиње Станко Лакетић, дешава се да неко не може да дође у цркву и причести се, или је неко на самрти, и нема времена да чека следећу литургију за то, и зато у цркви током целе године има припремљених освећених дарова светог причешћа.
Помињање вина наставља се у Новом завету, а Христова чудотворства почињу управо претварањем воде у вино на свадби у Кани Галилејској.
– Прво чудо које је Исус учинио било је то што је претворио воду у вино на свадби у Кани Галилејској, показавши нам тиме да је у односу на воду која нам је за живот неопходна, вино нешто узвишеније и цењеније – напомиње Лакетић. – Христос на једном месту, када говори ученицима о свом односу са њима, каже: „Ја сам чокот, а ви лозе.“ Упоређујући себе са чокотом, а оне који верују и следе га са лозом, он прави паралелу између органског јединства између чокота и лозе, са односом који постоји између њега и оних који му верују. Када је на Тајној вечери установио свету литургију, Исус је у ствари установио централни, суштински обред своје цркве, а то је света тајна причешћа, света литургија, на којој ми приносимо господу као бескрвну жртву хлеб и вино, призивамо духа светог да сиђе, да освети те дарове и верујемо, то је вера на којој црква почива, да то хлеб и вино, постају тело и крв Христова и да тако што њих конзумирамо, да се на тај начин сједињујемо са господом, и са другима који су се такође причестили на литургији, те да се тако припремамо за живот вечни. То је тајна којом нам господ дарује живот вечни.
Вино је од давина у употреби у хришћанском богослужењу. Наводећи речи Светог апостола Павла који каже „ Чаша коју ли пијеме, није ли чаша крви господња!“, Станко Лакетић наглашава да је та чаша из које су сви пили, симбол црквеног јединства, и да се у њој налазило вино помешано са водом. У то доба на просторима Блиског истока вино се користило тако што се разблаживало водом, а такав је случај и данас на литургијама.
Зашто се хлеб и вино приносе на литургији, а не нешто друго, и шта то значи што их приносимо на литургији богу као жртву? Чувен је возглас, једна реченица коју свештеник на литургији изговара, а то је: „Твоје од твојих, теби приносећи због свега и за све“. Приликом изговарања тих речи, свештеник уздиже високо хлеб и вино који се приносе на литургији. Хлеб и вино у том моменту јесу репрезенти, представници целокупне божје творевине. Свештеник има задатак да читаву творевину приноси господу, да буде конекција, проводник преко кога ће господ имати комуникацију са светом. Зато господ чим је створио човека каже да је поставио човека да буде господар свега што постоји у свету, али то није господар који експлоатише, исцрпљује и уништава то што му је поверено, него напротив, неко ко то освећује, призива име божје у свету и на тај начин постиже да бог буде присутан у свету и једно са светом. Међутим, из библијске приче знамо да први људи нису тако урадили како је господ зажелео, него су се одрекли и одбацили господа и тај божански план није успео. Али господ није од тога одустао, него у одређено време шаље свог сина на земљу и господ установљује литургију и у литургији чинимо то што је од почетка био задатак човека из преспективе божје – да приносимо свет богу – објашњава Лакетић.
Наш саговорник каже да није нимало случајно што се хлеб и вино, а не пшеница и грожђе, приносе на литуругији. То је савршен пример сарадништва бога и човека, јер бог даје оно што је до њега, а човек пружа пак свој допринос, улаже труд и од пшенице ствара хлеба, а од грожђа вино. У исто време, каже он, то је показатељ како ми иначе у животу треба да живимо – да заједно будемо сарадници божји на овом свету како бисмо свет учинили бољим и лепшим за живот.
Поред свете литургије као најважнијег богослужења, у православној цркви вино је саставни део готово свих обреда, почев од свете тајне причешћа, преко венчања, резања славског колача код Срба, при чему славски хлеб и славско вино подсећају на хлеб и вино који се преносе на литургији, до погреба и молитви за упокојене. Чак је прописала посебне молитве које се читају при садњи винограда. На светој тајни венчања или склапања црквеног брака, младожења и млада пију вино из заједничке чаше, што показује пре свега јединство које настаје између њих, али то истодобно подсећа на нека ранија времена у цркви када су се младенци и причешћивали одмах након примања благослова за заједнички живот.
Црква показује кроз своје обичаје колико цени вино и колико јој је оно битно – без вина нема свете литургије, а без литургије нема цркве – указује Станко Лакетић. – Црква има светитеља који је заштитиник винара и виноградара Светог Трифуна, и када је његов празник, а то је пре него почне сезона радова у винограду, ми свештеници заједно са виноградарима призивамо благослов на винограде, да род који треба те године да стигне, буде благословен и свега у изобиљу, на радост свих нас. Када грожђе пристиже, а то је у време празника Преображења, ти први приноси лозе на тај дан доносе се у цркву и благосиљају. При прослави тих светитеља сећамо се речи Христових да је он истински чокот, а ми хришћани лозе које на том чокоту доносе плод. И сећамо се да је тај род винограда за нас драгоцен и назаменљив, јер преко њега кроз свету литургију ми стичемо своје спасење.
Типик Светог Саве
Вино је незаобилазни производ на монашкој трпези, а чест је случај да га манастири и производе. Оно игра значајну улогу у монашком свакодневном животу, јер је додатак исхрани монаха, који дневно уносе мало калорија због тога што не уносе животињске протеине него се њихова исхрана углавном заснива на биљној храни. Монашким типицима прописано је којим данима је дозвољена конзумација вина, будући да је систем посних дана сложенији у манастирима него у цркви. Када је прописано да се пости на води, то значи да је тога дана искључена употреба и уља и вина. Када је допуштено уље, онда и вино може да се пије. Оним данима када је дозвољно да на трпези буде риба, дозвољени су уље и вино.
Када је Свети Сава основао братство у манастиру Хиландар, написао је такозвни хиландарски типик, односно правила којима монасима благосиља дуплу дозу вина од оне која је дозвољена због тешких животних услова, односно високе влаге – каже Станко Лакетић. – И у то време се веровало да вино утиче повољно на кардиоваскуларне болести. Вино је, дакле, у давна времена сматрано за својеврсни медикамент.
С изузетком неких локалних пракси, увек је у употреби црвено вино у обредима и то зато што је то боја крви. Од које је сорте начињено, Лакетић каже да није од суштинске важности.
Има локалних традиција у православљу у којима се користе вина светлије боје, понегде у Румунији и Светој гори. Укус није толико битан. У последње време се користи посебно вино у литургији, тзв. литургијско вино. Све је више манастира и винарија које поред редовног за свакодневну употребу, наменски праве посебно вино за свету литургију. Поред тога што је црвене боје, мало је слађе, и томе погодније за примену у литургији због деце која се причешћују, а којој је обично вино кисело и јако. Као што у литругији не користимо хлеб из пекаре него се наменски посебном љубављу, жртвом и молитвом припрема, тако треба и с вином да буде случај. Сви који се причешћују у православној цркви, и верници и свештенство, то чине хлебом и вином, у католичкој цркви је настала пракса да се верници причешћују само с хлебом, односно хостијом, док се свештеници причешћују и вином. Међутим, у последње време неки свештеници и код њих се враћају на стару праксу и пре него што дају хостију народу, умоче је у вино – каже Станко Лакетић
