Велика дропља (Otis tarda) је најтежа птица летачица у свету, припада породици дропљи и једина је врста рода Otis. Насељава углавном степске пределе Европе и Азије, од Пиринејског полуострва до Далеког истока. Процењује се да у свету има између 31.000 и 37.000 јединки. У Европи је најбројнија у Шпанији и Португалу. Карактеристична је птица Панонске низије. Највише их је преостало у Мађарској (Национални парк „Кишкуншаг“). У Србији се одржала само на северу Баната, на пашњацима између Мокрина, Јазова и Сајана и код Банатског Аранђелова, где је преостало свега тридесетак јединки.
Мужјаци су дугачки 90 до 110 цм, с распоном крила од 2,1 до 2,5 метара. Обично су тешки 10 до 16 килограма, мада је највећи забележен примерак тежио 21 кг. Одрасли мужјак има смеђи горњи део тела и бели доњи део, са сивом главом и вратом. За време сезоне парења, има дугачка танка бела пера која расту на врату, испод корена кљуна. Женке су мање од мужјака за 30 одсто. Иако масивне, копнене птице, сличне здепастим нојевима, за разлику од њих способне су без обзира на своју масивност дуже да лете. Осим врсте Ардеотис аустралис из Аустралије и Нове Гвинеје, све остале насељавају степе, саване и полупустиње Африке, Азије и јужне Европе. У тропском појасу Африке живи 16 врста, а још две се повремено јављају у њеном северном делу.
Живе искључиво на земљи, никада на дрвећу или жбуњу. Неколико врста, као Otis tarda и Tetrax tetrax, сакупљају се у јата, која могу да садрже и по неколико хиљада јединки. Врсте које насељавају пустиње, као што је Chlamydotis, живе усамљено, а неке се удружују у групе само за време парења. Неретко се налазе усред стада животиња која пасу, где лове инсекте и ту су добро заштићене од напада предатора. Само мали број популација су станарице, док су већина селице. Врсте које се размножавају у Азији зими мигрирају на велика растојања.
Имају веома разноврсну исхрану, те се за њих може рећи да су сваштоједи, иако код већине врста преовлађује биљна храна. Хране се младицама, цветовима и листовима трава, плодовима и семенима, а ископавају и корење. Једу и различите врсте инсеката, кичмењака (гмизавци, глодари), чак и лешине. Могу дуго да издрже без воде.
У нашој земљи позната је само једна популација ове врсте, која је углавном концентрисана у Специјалном резервату природе „Пашњаци велике дропље“, у северном Банату. Током последњих година, популација има тренд незнатног опадања броја мужјака и раста броја женки. Недавним мониторингом регистровано је шепурење смањеног интензитета, као и присуство гнездећи активних женки.
У време репродукције, овој реткој и застићеној врсти неопходни су идеални временски услови (што мање кише), јер влага је погубна за јаја и младунце. Према речима стручњака, блато које се хвата младунцима на ноге погубније је од сваког предатора.
Услови који угрожавају њен опстанак су: интензивна пољопривредна производња, неодговарајући начин газдовања ливадама и пашњацима, уништавање станишта преоравањем, уништавање гнезда и легла, присуство природних непријатеља, неповољни услови за исхрану током зимских месеци итд. Најуспешнија метода унапређења заштите ове врсте је заснована на раду чуварске службе. Важна је и примена метода газдовања земљиштем на начин који је у складу с еколошким захтевима велике дропље. Друге активне мере су: чување гнезда, редукција предатора, обезбеђивање мира, претежно у репродуктивном периоду, редовно спровођење мониторинга, едукација становништва итд.
Р. Д. Ј.
