И због локације за подизање винограда произвођачима не би требало да представља већи проблем јер су рејонизацијом у нашој земљи дефинисани виноградарски рејони, односно виногорја у оквиру којих постоје оптимални агроеколошки услови за гајење винове лозе. Међутим, треба имати у виду да су рејони широк географски појам да би се могла у конкретним случајевима избора положаја, сорте и подлоге ослонити искључиво на њихове еколошке и друге карактеристике. Ваља узети у обзир и карактеристике саме локације или потеса на коме се засад подиже (надморска висина, експозиција, рељефне карактеристике и сл.).
Виноград је најбоље подизати на брежуљкастим теренима са јужном, југозападном или југоисточном експозицијом које обезбеђују добру осунчаност винове лозе, а везано за то и већи садржај шећера и ароматичних материја у шири, бољу обојеност грожђа и вина. Најмање су повољне северозападне, североисточне и на крају северне. На северним експозицијама треба гајити сорте отпорније на ниске температуре и оне са краћим периодом вегетације. На брежуљкастим теренима јавља се још један битан фактор –нагиб или инклинација терена. На положајима где је нагиб већи од 10 степени обавезно је терасирање терена. Што је нагиб већи, терасе су уже и већи их је број и обрнуто. У зависности од ширине терасе, на њиховом платоу може се наћи 14 реда винове лозе. Плато терасе треба да има контра пад 12 одсто и благи пад по дужини од 0,5 процената, чиме се омогућава отицање воде и спречава ерозија земљишта. Коси делови тераса се затрављују.
Најповољнији правац редова је север-југ јер је равномерно осунчавање редова у винограду. Оптимална надморска висина се креће од 100 до 300 метара, али се у нашој земљи винова лоза може успешно гајити и на нижим, али и на нешто вишим теренима. Тако се у северним деловима виногради налазе на 80 до 150 метара надморске висине, док се у јужним она повећава до 500, па и више метара. Са порастом надморске висине мењају се и температурни услови. Тако се на сваких 100 метара висине средња годишња температуре смањује за 0,5 до 1 Целзијусов степен, а вегетациони период скраћује до 710 дана (то треба имати у виду приликом избора сорти). Ове промене утичу и на грожђе – смањује се садржај шећера. После избора положаја, приступа се привођењу земљишта виноградарској култури. Овај посао увелико зависи од тога како је земљиште било коришћено раније.
Припрема почиње тзв. регулационим радовима. То су крчење, равнање, одводњавање итд. Није пожељно заснивање засада на земљишту где су претходно биле неке вишегодишње дрвенасте биљке, као што су стари виноград, воћњак, шума, разно шибље и сл. После њиховог крчења такве парцеле треба „одморити“ од две до пет година, односно не треба одмах садити лозу, већ неколико година применити тзв. активни одмор, што подразумева интензивну обраду уз гајење успешно ратарских култура. Најбоље је гајити неке легуминозе, чиме би се земљиште обогатило азотом. После крчења остају мање или веће неравнине и рупе, па је потребно равнање терена.
Винова лоза не подноси земљишта која имају висок ниво подземне воде и где долази до забаривања, а ако не постоји други избор, на таквим теренима потребно је обавезно одводњавање (изградња одводних канала). После регулационих радова приступа се поправци физичких и хемијских особина земљишта. То обухвата риголовање, хумификацију (повећање садржаја хумуса), фосфатизацију (повећање садржаја фосфора), кализацију (повећање садржаја калијума), калцификацију (регулисање рН вредности земљишта).
Ради поправке плодности потребно је урадити анализу земљишта јер само тако се може знати какво је оно и колико ког ђубрива је неопходно. С обзиром на то да је анализа земљишта бесплатна за регистрована пољопривредна газдинства и може се урадити у пољопривредним саветодавним и стручним службама, ову погодност треба искористити.
Хумификација представља меру повећања органске материје у земљишту која ће се претворити у хумус. За нормалан развој и плодоношење винове лозе у земљишту треба да је три одсто хумуса. У пракси је најчешће тај проценат мањи, па је стога потребно уношење органског ђубрива. Најбоље је користити стајско ђубриво, затим компост, глистењак, зеленишно ђубриво или неко друго органско храниво. Стајњак (или неко друго органско ђубриво) растура се по целој површини а потом заорава риголовањем.
Дипл. инж. Дејан Стефановић
Добро јутро број 539 – Март 2017.
