Пише: Јелена Лукић
Даниела и њена ћерка Ђурђа Милановић из Кочиног села код Јагодине трећу годину заредом с нестрпљењем чекају да засаде своју „башту без мотике“, а ове године су одлучиле да саме произведу расад, и то од аутохтоних сорти поврћа.
– Људи који имају семе аутохтоних сорти нису развили производњу расада, тако да смо биле принуђене да саме од тог семена произведемо расад, по књигама, јер никаквог искуства немамо. Аутохтоно семе нашла сам на друштвеним мрежама – каже Даниела Милановић.
Расад производе у импровизованом пластенику, односно у пластичним кутијама.
Чај од маслачка и камилице за дезинфекцију семена
– Највише су нас привукле наше аутохтоне сорте паприке и парадајза као што су воловско срце, гружански гигант, јабучар, шљивар. Наручиле смо око 30 различитих врста и све смо посејале. Неке сорте су с наших простора, а имамо и из Мађарске, Румуније, као и неке сорте који су узгајали Амиши. Набавиле смо љуту паприку чарапиту, затим љубичасту паприку, као и мексичку лубеницу од које се прави туршија, онда коврџави першун и црвену шаргарепу – наводи Даниела – Почетком марта у високе леје посејала сам блитву, спанаћ, шаргарепу, салату и першун.
Пре садње семе се потапа у чај од маслачка и камилице, због дезинфекције и хранљивих материја које облажу семе и хране га.
Када се пре три године породица Милановић – отац Љубиша, мајка Даниела, син Ђорђе и ћерка Ђурђа – преселила из Јагодине у Кочино село, с идејом да реновира столетну кућу дедe Драгомира Милановића (93) и живи здравим начином живота, Даниела је најпре посадила класичну башту. Међутим, коров се брзо ширио, земља је била тврда, тако да је било пуно проблема.
Нисам желела да будем роб те баште, па сам почела да читам и тражим алтернативу. Дошла сам до пермакултуре и пароле „доведимо природу у своју башту“. Тако смо Ђурђа и ја формирале повртњак у високим лејама, познат и као „башта без мотике“. Циљ је да се имитира природа и спонтани животни процеси у природи, јер у природи нема копања, а живот је најбујнији тамо где је земља покривена органском материјом. То је најлакше извести помоћу високих, односно уздигнутих леја – каже наша саговорница.
Малч храни усеве, чува влагу и гуши корове
Дрвена корита пуне се компостом и свим органским отпадом, лишћем, покошеном травом, пиљевином. Породица Милановић има десетак леја димензија 1,2 x 4м.
На затрављену површину ставља се слој картона, а преко њега слој ситних гранчица, пиљевине, трулог лишћа, покошене траве, коре од воћа и поврћа из кухиње, сламе, сена, покиданих лековитих биљчица као што су коприва, маслачак, гавез. Преко органског отпада ставља се слој земље дебљине 10 до15 цм, а пожељно је да буде шумска земља, прегорели стајњак или компост – објашњава Даниела.
Органски отпад храни биљке одоздо, трули, сједињује се са земљом и на лицу места настаје компост.
Док биљке расту, нема копања, риљања, грабуљања. Једино је пожељно да се повремено дода нови слој органског отпада. Тај покровни органски материјал зове се малч – истиче саговорница.
Приликом заливања спирају се хранљиви састојци који се налазе у малчу, добија се нека врста чаја од компоста и биљке имају сталну прехрану. Малч држи влагу и штити земљу од превременог исушивања, па нема потребе за честим заливањем. Такође, малч гуши корове.
Козје млеко, сода бикарбона и коприва терају болести
Суштина високих леја је у томе да земља никад не сме да буде гола и нема превртања земље. Од болести Милановићи биљке штите разним растворима, међу којима је раствор козјег млека и воде или соде бикарбоне и воде.
Леје се ђубре природним ђубривом, може чајем од коприве, маслачка и гавеза, затим може раствором воде и квасца, а повремено се посипа пепелом.
Биљке једна другој заштита
Ђурђа Милановић истиче да се биљке међусобно допуњују и да једна другу штите од заразних болести и инсеката.
– На пример, сади се један ред шаргарепе, један ред лука, јер се тако биљке допуњују. Лук својим мирисом тера биљне ваши. Зачинско и лековито биље, као што су кантарион, матичњак, нана, лаванда, мајчина душица, комбинује се са другим биљкама. Лековите су биљке добродошле свуда. Сама леја треба да буде разноврсна – објашњава Ђурђа.
– Нисмо имали никакве бубе и болести биљака, на пример пламењачу. Имали смо само ровца, а и њега смо отерали јачим раствором коприве – прича Даниела.
У својој башти Милановићи гаје парадајз, краставац, цвеклу, тиквице, јагоде, паприке, лук, кивано, разно зачинско и лековито биље.
– Производимо само за наше потребе, а оно што нам остане, поклањамо пријатељима. Плодност је била велика, а поврће је било невероватно крупно, здраво и изузетно укусно – каже Даниела – и истиче да ову башту доживљавају и као украс дворишта јер је пуна разнобојног поврћа, прошараног цвећем и лековитим биљкама.
– Све нам је то велико задовољство. Поносна сам када видим нашу башту коју радимо с много љубави, а без много муке.
Милановићи кажу да је њихова мисија да шире идеју о здравом животу, органској храни и животу ван система јер је и њих прелазак у село препородио. Праве и сајт, где ће писати о разлозима доласка на село и избору правог места за живот.
