Поврће има велике потребе за водом током читаве вегетације, посебно у производњи у заштићеном простору, али и у производњи на отвореном пољу, без обзира на време, начин и систем производње поврћа. Разлог за то је чињеница да поврће има мали садржај суве материје. Он се креће од 4 до 5 % код краставца, корнишона, парадајза, паприке, па највише од 35 до 45 % код белог лука. Разлика до сто посто је практично вода, и то значи да у свим вегетативним и генеративним органима поврћа садржај воде се креће од 60 до 95 %. Да би биљка у свако доба и све време могла да има довољно воде у кореновом систему, стаблу, а нарочито у листовима, код плодовитог поврћа и у плодовима, мора јој у току вегетације бити обезбеђена увек и све време оптимална количина воде.
Пише: Проф. Др Жарко Илин
Наравно, количина воде у земљишту не би смела да буде превелика, јер се тада коренов систем гуши. Такође, количина воде не сме да иде испод тачке вењења, јер ће биљке пропасти. На нашим географским ширинама у току вегетационог периода, у неком референтном периоду у просеку падне од 350 до 400 мм кише, а у току читаве године негде око 600 мм воденог талога. То апсолутно није довољно за већину повртарских врста, за већину поврћа дуге вегетације потребно 750 мм талога, док код култура краће вегетације ниво талога треба да се креће између 250 и 400 мм.
У сваком случају, поврће је практично немогуће производити без додатног наводњавања, зато што се већина повртарских врста производи преко расада, тако да се већ од самог почетка производње, непосредно након садње, почиње са заливањем.
Обично је дефицит падавина у просечној години између 150 и 200 мм, али пошто у референтном периоду од 30 година екстремно сушних година буде преко 40 посто, дефицит падавина је тад између 300 и 500 мм. Ова година до сада је екстремно сушна, због веома малих количина падавина у предзимском, зимском и ранопролећном периоду, а цео мај су обележиле високе врућине. Пошто не можемо да предвидимо каква ће година бити, професионални произвођачи и агрономи, али и повртари у баштама у току вегетације морају обезбедити у производњи расада од минимум 80 до 160 мм талога, обично додатог наводњавањем, док у производњи на отвореном пољу мора бити минимум 150 па до 300 мм, а у екстремно сушним годинама од 300 до 500 додатих милиметара.
Шта су разлози за то? Пре свега, слабо развијен коренов систем, који се код већине повртарских врста налази у ораничном слоју на дубини од свега 20 до 30 цм – тако је код црног лука, белог лука, празилука, влашца, паприке из расада, парадајза из расада, купусњача. Код малог броја повртарских врста коренов систем може да досегне 40 до 60 цм, што значи да се из тог плитког ораничног слоја врло брзо троше залихе. Само поједине повртарске врсте, као што је парадајз из директне сетве семена или цвекла, лубеница или диња имају коренов систем који продире на дубину од 1,5 до 3 м и код њих се боље користе залихе влаге из дубљих слојева.
Тежи посао на лакшим земљиштима
На потрошњу воде у значајној мери утиче и надземна вегетативна маса. Код већине повртарских врста ради се о веома великој лисној површини: великом броју листова густо распоређених с великом транспирационом површином, са које се врло лако и брзо одаје велика количина воде. Зато је неопходно обезбедити довољну количину воде. Такође, листови су обично крупни и дебели, сочни, с израженим крупним стомама, кроз које се транспирацијом врло лако одају велике количине воде, како би се биљка расхладила. Због свега тога, биљкама је у свако доба потребна одређена количина воде.
На лакшим земљиштима вода испарава лакше и брже, а на тежим земљиштима евапорација је слабија. Зато увек на уму треба имати тип земљишта на коме се поврће производи. На евапотранспирацију значајно утиче и ниво агротехнике. Што је он виши, потребно је мање воде и за хлађење биљака, а и мање воде испарава.
Наводњавање је права наука и велико умеће потребно је да би било делотворно и успешно. У пракси постоји велики број метода за одређивање оптималне количине воде у земљишту и биљкама, преко 65 најразличитијих метода. Све имају за циљ да напајање повртњака и поврћа буде равномерно, одмерено и довољно све време вегетације, али никад не и претерано.
У противном, ако дође до наглог засушења, огруби коренов систем, ожути лишће, опадају листови. Или, ако се нагло повећа количина воде због падавина и наводњавања, долази до гушења кореновог система, до заустављања пораста биљака, одбацивања цветова, чак и одбацивања плодова.
Вештачка киша најчешћа, „кап по кап“ најбољи
Што се тиче технике наводњавања постоје различити начини додавања воде у потребној фази раста и развића. Најстарије методе су и браздама преливањем и оне су се користиле у Старом Риму и код Египћана, Грка па све до данашњих дана, а примењују се данас чак и у најразвијенијим земљама, али на мањим површинама, у баштама. Ови начини наводњавања троше енормне количине воде, а обично у време кад је потребно највише воде, ње нема довољно у близини. Али, опстају, јер најбоље обезбеђују садржај влаге у земљишту по дубини читавог ораничног слоја, па биљке врло лако усвајају воде баш онолико колико им треба.
Постоје и други методи, као што је орошавање, микрокишење, и наравно, капање.
Код већине професионалних произвођача на великим површинама наводњавање је обично орошавањем, односно, вештачком кишом или чак микрокишењем обичним распрскивачима. Та техника може да буде од прирасних кишних крила, покретних кишних крила, тифонима, линеарима и центар-пивотима. У последњих 50 година сведоци смо великих климатских промена и да у регионима у којима је потребна вода за производњу поврћа, ње нема довољно. Зато су развијани „кап по кап“ системи. Суштина је да се у току вегетационе производње биљкама у зону кореновог система додаје тачно потребна количина воде од 2 до 8 м на дужни метар. Овај начин наводњавања има предности у односу на све до сада наведене, јер је лакше рационално и прецизно дозирати количину воде, али и хране. Недостаци су што је скуп и захтева посебну, специфичну механизацију или опрему, како би биљке увек имале довољну количину воде.
Рани кромпир
Захтева да садржај влаге у земљишту, од марта до најкасније половине јуна, буде између 260 и 280 мм. Да бисмо одржавали влажност земљишта на нивоу 70 посто пољског водног капацитета, обично је потребно између два до три наводњавања у заливним нормама од око 30 мм, што значи да је неки дефицит влаге у производњи раног кромпира у просеку од 40 до 80, па чак и до 90 мм које је неопходно додати наводњавањем.
Купусњаче
Захтевају од 360 до 430 мм. Садржај влаге у земљишту због слабо развијеног корена треба одржавати на нивоу од 80 % пољског водног капацитета, а заливне норме су између 20 и 30 мм и дефицит падавина у току вегетационе сезоне на нивоу између 90 и 160 мм.
Кромпир
Пошто је физиолошки зрео кромпир много дуже вегетације, неопходан садржај влаге је знатно већи и креће се на нивоу од 460 до 480 мм, при томе садржај влаге треба одржавати на нивоу од 70 до 80 процената, заливне норме су у почетним фазама, док се не развије надземна вегетативна маса, на нивоу од 30 мм, а кад се надземна вегетативна маса развије и формирају кртоле у земљишту, заливна норма треба да износи 40 мм, а дефицит влаге у земљишту 120 до 200 мм.
Могуће је да је у екстремно сушним годинама, као што су биле 2011, 2012, 2017, 2021, па ево и ова година, неопходно обезбедити наводњавање и до 500 мм.
Парадајз
Захтева између 450 и 520 мм у вегетационом периоду, да би одржавали влажност земљишта на нивоу од 70 до 80 посто пољског водног капацитета, а заливне норме одмах након садње треба да буду између 15 и 20 мм, у фази доброг укорењавања око 30 мм, и у фази добро развијеног вегетативног дела и сазревања плодова 50 мм заливне норме. То значи да у нашим агроеколошким условима дефицит падавина износи 250 до 300 мм.
Лубенице и диње
Добро се могу узгајати и без додатног наводњавања. Тада је обично садржај суве материје знатно већи, као и садржај шећера и оне су много слађе, међутим, тада су приноси изузетно ниски. Зато, да би остварили високе приносе, нешто лошијег квалитета плодова, неопходно је обезбедити 40 до 60 мм, одржавати влажност земљишта од 70 посто пољског водног капацитета, а дефицит падавина је 80 до 120 мм.
Црни лук
Ако се производи директном сетвом семена и из расада, неопходно је обезбедити садржај влаге у земљишту између 480 и 540 мм, у зависности од времена производње. Једино лук из арпаџика није неопходно наводњавати да би биљка у екстремно сушним условима, у почетним фазама раста и развића живела паразитским начином живота на рачун те матичне луковице и да би обезбедила доношење главице.
Међутим, и овај лук, као и лук при производњи директном сетвом семена и при производњи из расада такође боље реагује на наводњавање и у таквим условима остварује знатно већи принос.
Краставац
Велике захтеве за водом има и краставац и они се крећу од 250 до 400 мм у току вегетационог периода, садржај влаге у земљишту је неопходно одржавати на нивоу од 70 до 80 посто пољског водног капацитета, заливне норме су 20 до 30 мм, а дефицит падавина од 100 до 150 мм, у екстремно сушним годинама до 200 мм.
Паприка
Има још веће захтеве, јер јој је много слабије развијен коренов систем од парадајза. Тај садржај влаге се у току вегетације креће између 530 и 630 мм, влажност земљишта се одржава на нивоу од 70 до 85 % пољског водног капацитета, заливне норме су на нивоу од око 30 мм, што значи да у просеку дефицит падавина износи 240 до 300 мм, а у сушним годинама чак до 500мм.
Вода не сме бити хладна
Последњих година већ током априла или маја, а после у јуну и поготово јулу, августу и септембру владају енормно високе температуре, на сунцу значајно изнад 45 степени Целзијусових, односно, у хладу 37 до 44 степена Ц. Ту су велике потребе за водом. У таквим условима треба користити воду из водотокова, никако не хладну, из бунара. Тако биљка неће доживети абиотички стрес. Ако заливамо водом из бунара, увек извесну количину морамо повући у неке танкове, бурад, да се смлачи на 25 до 27 степени Ц. Такође, понекад у зимским месецима при производњи у стакленицима и пластеницима воду је неопходно додатно загревати у танковима за загревање и држање воде, како се не би заледила.
