Пише: Весна Савић
Замислите кромпир који апсорбује мање уља при пржењу, кукуруз и соју с повећаним садржајем протеина, парадајз са свежијим укусом, слађе јагоде, пиринач обогаћен витамином А… Све то делује примамљиво, али то су намирнице чији су укуси и састав поправљани биотехнологијом, чији генетски материјал није условљен природним размножавањем, већ је створен у лабораторијским условима.
За део света, па и за нас, само помињање генетички модификованих организама – ГМО и такве хране на тржишту изазива бурне реакције, иако је продаја и производња ГМО званично забрањена код нас.
Две супротстављене „истине“
Србија је била прва земља у региону која је још 2001. законски регулисала гајење и промет генетички модификованих организама и употребу у пољопривреди. У то време, произвођачи парадајза, као прве генетички модификоване биљке, обележавали су седми рођендан свом мезимчету, створеном у лабораторији, и пребројавали новац од његове продаје на светској пијаци. Од тада је, и код нас и свету, донет низ прописа који регулишу генетички модификоване организме (ГМО) и генетички модификовану (ГМ) храну, али се супротстављене стране за и против ГМО нису измириле. Једни истичу да је ГМ храна штетна по здравље па и по живот људи, да је канцерогена, да изазива више хроничних болести, погубна за потомство. Уз то, ГМО неповољно утиче на животну средину, контаминира земљиште и природу без шансе на поправни.
