Кад се говори о органској производњи у повртарству, прво треба указати на то од чега то све, у било којем до сада познатом систему гајења, па и у систему органске производње поврћа, зависи пре свега квалитет, па принос, али и она тржишна, као и нутритивна, односно, биолошка вредност плодова. Пре свега, важно је рећи да се производња на отвореном пољу, такозвана њивска производња, у многоме разликује од производње у различитим типовима и облицима заштићеног простора.
Пише: проф. др Жарко Илин
Из досадашњег искуства стручњака, али и обичних људи, без обзира на то да ли о органској производњи имају сазнања из литературе, практичног знања или из посета породичним комерцијалним газдинствима у Србији, региону или било где у свету, заједничко је искуство да је у систему органске производње лакше производити поврће у заштићеном простору.
Зашто је то тако?
Контролисани услови бољи од отвореног поља
Разлог је једноставан: у производњи у пластеницима и стакленицима не користимо хербициде, а они чине 40 одсто укупних хемијских средстава заштите. Такође, контролисани услови пружају могућност масовне употребе такозваних апсолутних предатора, живих организама, којима онда контролишемо штетне инсекте. И наравно, први и основни разлог јесу микроклиматски услови: контролишемо појаву проузроковача болести и евентуално интервенишемо кад мора, наравно, биолошким препаратима.
У производњи на отвореном пољу ситуација није ни близу тако добра. Пре свега, укупне површине на којима се одвија органска производња врло су мале: 23.000 хектара, што није велико ни колико је површина на којој се узгаја само кромпир у Србији. Ништа боља ситуација није ни у Европи, и није случајно 2018. донета нова директива, која је ступила на снагу прошле године, а ми ћемо почети с њеном применом већ ове или најкасније наредне године, што значи да не каснимо пуно за Европом.
Површине на којима се поврће гаји по органским принципима мале су из чисто економских разлога. Органска производња је веома скупа. Сви остали разлози говоре у прилог развоја ове производње. Зато остаје питање економске добробити професионалног произвођача или породичног комерцијалног газдинства. Повртарима, дакле, треба помоћи да им се и скупа органска производња исплати.
Само 91 хектар у Војводини, рецимо, налази се под органским поврћем, што је три пута мање него 2010. Ово није случајно. Органска производња изузетно је скупа, али то није једини разлог. Додајмо томе смену великог броја врста у току једне вегетације. Имамо претходни усев, главни усев, па међуусеве, накнадне усеве. Није свеједно да ли сејемо или садимо после поврћа, или пострног усева, или то радимо након ратарских усева.
Њихово величанство корисни (микро)организми
О свакој „ситници“ треба водити рачуна, да не утиче неповољно на органски произведене врсте. Такође, принос зависи од еколошких услова: климатских и земљишних, од продуктивности биљке, односно, сорте, њеног генетског потенцијала, морфолошког изгледа, физиолошких особина. Да бисмо нешто уопште добили у овој производњи, на првом месту нам је примена агротехнике по свим принципима органске производње.
Без земљишта се не може. Суштина је да у њему треба да има до 5 посто органске материје, мада је добро да имамо и три, минералних материја треба да буде 45 посто, воде и ваздуха по 25 посто. Али, у бити су нам најважнији микроорганизми. То је преко 800 милиона врста бактерија, неколико хиљада гљива, преко хиљаду врста протозоа, 20 до 30 корисних нематода.
Пред нама је задатак да повећавамо учешће корисних организама, да бисмо смањили оне штетне. Зато морамо прилагодити све друге мере, како би водно-ваздушно-топлотни режим био врхунски, јер се тиме подстиче раст корисних микроорганизама. За њих је важан калцијум и фосфор, и поготово биолошка зрелост, што значи да земљиште мора бити доведено на ниво који ће дати максималне резултате, уз правовремену обраду и микробиолошку активност, уз додавање микоризних гљива, триходерме, морских алги.
Најважнији задатак је исхранити биљку. Од педесетих до седамдесетих година борили смо се да натерамо произвођаче да купе минерално ђубриво, а сад се боримо да их убедимо да га искључе. То није лак задатак јер треба да им помогнемо да обезбеде довољну количину хранљивих материја, у повртарству фосфора и калијума, па азота у периоду конверзије 210 кг, односно, у периоду система органске производње 170 кг по хектару.
Наравно да се органска производња не може замислити без наводњавања системом кап по кап. Ту се додају препарати прилагођени органској производњи који садрже одређени проценат азота, и ми можемо у свакој фази раста и развића биљке да додамо потребну количину.
Обавезна сетва из расада и – биодиверзитет
Битна је и сетва и садња. Код ратара је све из семена, а код органске производње поврћа нема гајења из директне сетве семена, већ је све из расада. Зашто? Зато што семе ниче 30 до 50 дана. А где су корови за то време? Погушили би нашу органску биљку. Зато је неопходно радити преко расада или деловима биљака, што зависи и од система производње и од саме природе биљке, док количина воде треба да износи од 250 до 750 милиметара, у зависности од биљне врсте. И, обавезно је укључивање биодиверзитета: на сваких 100 м морамо имати најмање 1 м маргина, можемо одабрати садњу босиљка између редова, биљне кулисе које спречавају ударе ветра, пољозаштитне појасеве, у које се насељавају птице и корисни инсекти који ће на парцели природним путем смањити бројност штетних организама, да бисмо могли да дејствујемо с неким од биолошких препарата.
Кад је реч о земљишним условима, као битан фактор треба издвојити нагиб терена, који је значајан, не за равничарски и Моравски регион, већ за брдско-планинска подручја. Експозиција је такође значајна за рану производњу, а у повртарству је изузетно битан и ниво подземних вода. Он, у повртарству, не би смео да буде виши од 70 цм, а у заштићеном простору не више од 150 цм. Наравно, битан је и тип земљишта и, што се повртарства тиче, треба увек бирати дубока, плодна земљишта, са више од три посто хумуса и с више од 20мг/100г земљишта фосфора и калијума. Укупног азота треба да буде између 0,180 до 0,220, минералног азота, зависности од времена узимања, нитратног и амонијачног заједно, ако је до маја месеца, ако је могуће преко 50 кг. Током маја и јуна може да се деси да и само нитратног буде потребно преко 130 кг. Све ове количине улазе нам у биланс потребних количина хранива.
Ваља се сетити да смо до седамдесетих година прошлог века гајили поврће по принципима органске производње на малим газдинствима. Јели смо старе сорте, непрскано воће, колачаре јабуке, виноградарске брескве, салату без прскања. Да ли смо и зашто смо од тога одустали?
Јасно је да су нам климатске промене промениле начин на који узгајамо поврће. Поврће је изузетно осетљиво, а ми, као агрономи, морамо имати стратегију, без обзира на то да ли су ове климатске промене резултат природних циклуса или последица људског деловања. Зато у повртарству, поготово на отвореном пољу, имамо опште агротехничке мере, специјалне агротехничке мере, али и специфичне агротехничке мере, поготово у различитим системима органске производње. Све је то борба да остваримо врхунски квалитет и врхунске приносе.
Да бисмо имали агроеколошки приступ, потребна је јака веза између сточарства и повртарства, али и других грана. Немогуће је производити поврће без стајњака. Наравно, имамо поплаву различитих органских ђубрива, гранулисаних и пелетираних. Међутим, она су пре свега скупа јер су сва из увоза, а сви принципи у систему органске производње говоре да све треба искористити са породично комерцијалног газдинства, а не куповати да би се неко други богатио у Италији, Шпанији, Француској, САД.
Свако искакање из праћења ритма развоја биљке значајно поскупљује њену производњу, ионако оптерећену скупим људским радом. А не смемо користити још увек јефтиније пестициде и хербициде који се проимењују у конвенционалној, јефтинијој производњи, али остављају погубне последице по здравље народа и будућност планете.
Превелико учешће радне снаге
Органска производња је скупа због великог учешћа радне снаге. Прво копање захтева у просеку 25 до 30 радника по 10 сати, што је 250 до 300 сати рада, друго копање 20 радника по 10 сати, што је 200 сати рада, треће копање тражи 10 радника пута 10 сати, што је 100 сати, четврто копање 5 радника по 10 сати, а све то кошта. Тако 2.500 евра по хектару треба издвојити само за заштиту од корова. Пред нама је задатак и питање шта да урадимо да смањимо тај трошак, да произвођач повећа производњу са 51 хектар на 1.000 до 2.000 хектара.
