Најпогодиније време за садњу ружа, кажу стручњаци, јесте јесен. Након престанка вегетације, то обично буде крајем октобра и почетком новембра, мада због климатских промена може доћи и до одступања, идеално је доба за тај посао. Врсни познаваоци и узгајивачи ружа, чланови породице Шевар из Петроварадина, који од 1921. године поседују расадник ружа, али и других врста биљака, напомињу да је пре садње наважније одабрати одговарајуће место које ће омогућити краљици цвећа, ружи, да засија у својој пуној лепоти и обилно цвета.
– Важно је знати да руже воле место на којем ће имати довољно светлости – каже Иван Шевар, припадник треће генерације у том успешном породичном бизнису. – Минимално им је потребно шест до седам сати сунца у току дана. Каква је подлога за садњу – најмање је важно. Ружа није пробирач земљишта. Уз помоћ хранива, компоста или хумуса, квалитет земљишта може се побољшати. Она може и на песковитом земљишту да расте. Треба обратити пажњу на то да место на ком се планира садња не буде испод крошњи дрвећа и борова, да има довољно протока ваздуха, али да не буде на ветрометини. Без обзира на то што није пробирач тла, треба повести рачуна да јој подлога није таква да се превише задржава влага, с обзиром на то да она погодује развоју гљивица, и избегавати површину на којој су и пре узгајане руже.
Избор врсте одређује правила садње
Јелена Шевар, пејзажни архитекта, која са братом Ладиславом, студентом треће године воћарства и виноградарства, оцем Иваном и мајком Цвитом, а до пре коју годину и сестром Иваном, учествује у том породичном послу, напомиње да садња зависи и од избора руже. За сваку врсту важе различита правила када је у питању размак садње – тако чајевке ваља садити на 40 до 50 цм, флорибунде на 30 до 40, минијатурне захтевају гушћу садњу на 25 до 30 центиметара. Пењачице треба садити на размаку од 100 до 200 цм, грмолике на нешто мањој удаљености једне од друге, а то је 80 до 100, полегле се саде три до пет комада на квадратни метар, док руже стаблашице најчешће иду појединачно и размак се оставља на вољу купца.
Иако је најважнији услов који ружа тражи сунце, ипак треба пре садње земљише на одговарајући начин припремити. Та припрема захтева, уколико је земљиште подводно, дренажу у виду канала за одвод воде, а у случају да је у питању глиновито и песковито тло, побољшавање његовог минералног састава додавањем хумуса или компоста.
То каква ће новозасађена ружа бити зависи и од правилне садње. Ваља следити упутства која, на пример, Шеварови обавезно дају уз садницу и затим неговати ружу. Иван Шевар каже да је потребно биљку благовремено заштитити од болести, јер када оболи, ефекти заштите су слабији.
Биљка се лечи док је здрава
– О биљци се води брига док је најздравија – истиче он. – Заштиту ваља започети око 15. априла, после појаве првих листова, а даље се прска на 10 до 15 дана. Тај период је краћи, 8 до 10 дана, ако се сунце и киша смењују наизменично.
Јелена додаје да правила струке налажу да се, када се заснива засад, једна сорта и иста боја користе на једној површини, али да пракса показује да људи воле да мешају и једно и друго. Ако се ради с две боје, требало би да једна боја буде заступљена у једној, а друга у другој леји.
-Имамо широк асортиман – многоцветница, чајевки, патуљастих, ружа разних боја и величина, да се задовољи свачији укус – каже Јелена. – У принципу, људи највише траже црвене руже. Без обзира да ли је чајевка, многоцветна, мини, пузавица, црвена ружа је најпродаванија. Доста њих тражи мирисне руже, занимљиве су им и шатиране. Пошто многи од ружа праве слатко и сокове, траже се и оне које су погодне за то, а то су стари мирисни примерци. Обично долазе по препоруци, или имају већ некакво искуство, и тога се држе, па тешко прихватају препоруке. Тек када се на практичном примеру увере у оно што им саветујете, спремни су да прихвате то што им препоручујете.
Нуде стотинак сорти
Шеварови љубитељима овог цвећа нуде стотину сорти. Асортиман повремено мењају, трудећи се да уводе нове, које се појаве као резултат рада стручњака, селекционара. Најчешћи купци су им такозвани аматери, обични љубитељи ружа, који би да простор оплемене овим древним цветом. Део своје производње са поља на Римским шанчевима извозе. Како кажу, нису извозно оријентисани, али ипак одређена количина заврши на тржишту Хрватске, Русије, Пољске.
И као што су и зачетници овог породичног посла у прошлости за свој рад добијали награде, тако и садашња генерација добија признања на сајмовима хортикултуре. Бројне су награде у њиховој колекцији, а 1995. година издваја се по томе што су тада проглашени свеукупним шампионским победником Сајма хортикултуре на новосадској смотри аграра.
Тема легенде, узрок рата, украс цивилизације
Ружа је једна од најстаријих цветних врста и спада међу најомиљеније и вероватно стога носи епитет краљице цвећа. Сматра се да потиче са Делеког истока, из Кине, и да су се први примерци тамо појавили пре 5.000 година, одакле се раширила по целој земаљској кугли и на најразличитије начине проткала и обележила многе моменте у људској цивилизацији, посебно уметности. Протоком миленијума нашла је примену у производњи парфема, фармацеутској индустрији, кулинарству. Каже се да данас у свету има око 30.000 врста, од чега се упола мање може наћи у продаји.
Најпознатији историјски догађај у ком се ружа као симбол појављује јесте стогодишњи Рат ружа, када су се у 15. веку сукобиле две британске породице чији амблеми су биле руже – „Бела ружа од Јорка“ и „Црвена ружа од Ланкастера“. Чак су и бројне легенде о настанку ружа – од оне да су настале из морске пене која је окруживала богињу љубави Афродиту која је израњала из мора, до оне да је богиња пролећа и цвећа Флора молила остале богове да јој помогну да мртву пријатељицу претворе у краљицу цвећа, па јој је тако један удахнуо живот, други је окупао у нектару, трећи подарио мирис, четврти плод, а Флора латице.
Добри познаваци краљице цвећа велике заслуге за планетарну популарост ружа приписују Наполеоновој жени Жозефини. Крајем 18. века она је у дворцу Шато де ла Малмизон створила прву колекцију ружа. Осим тога, њој се приписују и заслуге за излазак из штампе књиге са сликама ружа њеног доба. Она је, наиме, умајмила француског уметника Пјера Жозефа Редутеа да слика руже. Како су изгледали примерци ружа тога доба најбоље сведочи управо књига „Les Roses“ у којој су сабрана његова дела.
З. Милосављевић
Добро јутро број 559 – Новембар 2018.
