Интензивирањем пољопривредне производње, неконтролисаном употребом минералних елемената, а смањеним уношењем органских ђубрива, човек је нехотице повећао киселост земљишта. Од парцела на којима је било пуно хумуса, која су по квалитету класификована у прву и другу класу, временом су направљене њиве на којима је земљиште кисело. Кисела земљишта нису погодна за гајење већине биљака, па је неопходно да се таква поправљају. Како то да се уради, преносимо савет Љиљане Вуксановић, дипл. инж. пољопривреде, стручњака ПССС у Крагујевцу.
Пише: Светлана Мујановић
– Земљишта киселе реакције у Србији сваке године има све више – указује инжењерка Вуксановић. – Агрохемијске анализе потврђују да нам је преко 60 процената обрадивог земљишта превише кисело и да то све више постаје ограничавајући фактор биљне производње. Стално повећање киселих површина последица је примене интензивне технологије производње која „промовише“ употребу све веће неконтролисане количине минералних хранива, утицаја киселих киша, као и изостанка уношења органских ђубрива. То све изазива поремећаје у хемијским, биолошким и физичким особинама земљишта.
Слаба за усеве, а тешка за обраду
Највећи део киселих земљишта налази се јужно од Саве и, уколико се изузму парцеле у долинама река, у свим регионима уже Србије распрострањене су њиве са земљиштем различитог степена киселости која имају пХ у води 5,6 и испод. Она су слабо до средње обезбеђена укупним азотом, слабо обезбеђена лако приступачним фосфором, а вредност лако приступачниог калијума је средња и добра.
Мапирањем парцела утврђено је да само на подручју Шумадије има преко 75 процената киселих земљишта. Њиховом поправком повећала би се површина обрадивог земљишта у односу на садашње стање и, наравно, приноси свих гајених биљака.
Појачана киселост ораница један је од главних узрока ниских приноса, биљке се слабије укорењују па је и коришћење биљне хране веома слабо. Микроорганизмима не одговара кисела средина, у таквим земљиштима их има мало па је и процес минерализације сведен на најмању меру. Гајене биљке су у таквој средини „гладне”. Уз то, структура киселих земљишта је нарушена, па се таква у условима суше, стврдњавају и пуцају, а у кишовитом периоду постају лепљива и тешко обрадива.
