Мада је Васкрс највећи хришћански празник, јер симболизује Христову победу над смрћу, што је темељ хришћанства, рођење Исуса Христа, Рождество или Божић јесте најрадоснији празник. Сам празник, али и неколико седмица пре Божића, обилује мноштвом обичаја, који га чине најлепшим и најсвечанијим периодом у години.
Слави се као успомена на дан рођења Исуса Христа 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Празнује се три дана, a чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, родитељства, очинства и материнства, утицала је на то да се Божић код Срба, као ни један други празник, слави уз примену различитих обичаја и обредних радњи. Основни смисао свих обичаја и обреда јесте да се умилостиви Бог да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Најречитије о томе говори и народна здравица и молитва Божићу: “Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећа имовина у пољу, у тору и обору!“.
Говорити о Божићу а не споменути Бадњи дан и обичаје који су његов саставни део, није могуће, јер са тим даном почиње божићно славље. О коликом богатству обичаја када су божићни празници у Војводини је реч, најбоље може да посведочи дело др Миле Босић „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, настало као резултат дугогодишњег истраживања и сакупљања података од становника многих места у Срему, Банату и Бачкој.
У циклусу божићних обичаја значајно место заузима бадњак и његово спаљивање на огњишту. Данас је тај обичај у знатној мери модификован и прилагођен савременом начину живота. Бадњак представља дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Исус родио. Обично је то младо храстово или дрво цера, које се рано на Бадњи дан сече у шуми, уз посебан ритуал и молитве, и доноси пред кућу, а увече уноси у дом. То је некада био посебан ритуал. У кућу се уносе једно по једно – бадњак, печеница и слама и честита Бадње вече. Бадњак се пре уношења исече на три дела и један се ставља у ватру, уколико је има. У супротном, оставља се поред печенице.
У неким местима се данас бадњак пали на јавним местима, најчешће у портама цркава. Такав обичај постоји у континуитету у Сремским Карловцима више од четврт века. Паљењу након вечерњег богослужења у Саборној цркви, обавезно присуствује епископ сремски Василије. Интересантно је, судећи по истраживању Данке Вишекруне, да се у Карловцима и почетком 20. века бадњак палио у центру места.
Слама, као реквизит на Бадње вече, која симболизује ону из пећине на којој се Исус родио, посипа се по целој кући, а под сто где се вечера, домаћица ставља слаткише, ситне поклоне и играчке, које деца траже и пијучу као пилићи.
Када помислимо на Бадње дан и децу не можемо да се не сетимо коринђаша. Коринђање је стари обичај који се задржао само у неким деловима Војводине, где деца певањем божићних песама честитају својим комшијама Бадње вече, а за узврат добијају дарове. Деца се у сумрак окупљају у мање групе и певајући посебне песмице баш за ту прилику, одлазе редом у куће својих комшија и пријатеља. На вратима их дочекују домаћини и часте их слаткишима, јабукама, шљивама, орасима.
После уношења сламе и бадњака, симбола Христовог рођења, пева се тропар Рождества, изговоре молитве и након тога може да почне вечера која је по правилу посна због поста који претходи Божићу. Некада је важило правило да се на Бадњи дан сторого пости, али се сада на трпези на Бадње вече налазе посне ђаконије попут пасуља пребранца, печене или сушене рибе, сувог и сезонског воћа…
На Бадњи дан у многим крајевима Војводине домаћице месе обредне хлебове, познате под именом божићни колачи или „закони“, како их називају у Банату. Радиле би то ујутру и мешење божићних колача представљало би прву обредну радњу тог дана. Ови обредни хлебови припремају се од чистог пшеничног брашна и квасца. Најважнији међу њима је такозвани велики колач. Негде се он данас меси као једини обредни хлеб, док су остала фигурална пецива изобичајена. Био је великих димензија, због чега је и добио то име, са рељефним украсима од теста. Од украса је обавезно имао крст, у чијој средини је била „ружа“ од теста у коју је забадан босиљак или влати пшенице. У колач су стављали и орахе, фигуралне представе класја, жита, птица, винове лозе, кукуруза, воћа, домаћих животиња. Садржао је и слова ИС ХС НИ КА, што је скраћеница од грчких речи које значе „Исус Христос победник“. Великом колачу приписивана је у прошлости велика моћ и значај, и ритуално се секао првог дана Божића, обично током ручка. Од обредних хлебова својим значајем истиче се и колач „здравље“ или „здрављак“ и „бадњача“, у виду двоструке или троструке плетенице, који се једу за Бадње вече. Међу овим хлебовима познати су још „шака“, „виноград“, „месец“, „сунце“…
У Сремским Карловцим, у породици Маширевић, поштује се и данас обичај мешења обредних хлебова. Представница те породице Јасна Атанацковић каже да су се у њеној кући, колико она памти, увек припремала три обредна колача – божићни, који у класификацији коју даје Мила Босић одговара великом колачу, „здравље“ и колач за положајника.
Према речима Јасне Атанацковић, први представља Исуса Христа и има слова ИС ХС НИ КА, фигурице од теста у облику голуба, грозда, књиге, буренцета и обавезно новчић, јер се беба када се роди, дарује. У средини му се забоде гранчица босиљка с црвеном машницом.
-Колач обавезно мора да стоји на четири јабуке, које симболизују крст, потом се ту дода пшеница, ораси, суво воће – прича Јасна Атанацковић. – Сече се на Божић, испрва је то радио мој отац, а сада син. Притом се изговара: “Христос се роди – ваистину се роди“, „Христос посрједи нас – јест и будет!“
На Бадњи дан у кући Маширевића се меси и хлеб „здравље“. Како му и име говори, намењује се за здравље породице и на њему се обавезно прави онолико зареза колико има укућана. Једе се на Бадње вече. На столу у њиховој кући на Бадње веће увек стоји посуда с пшеницом и четири ораха. Оног ко уноси бадњак, домаћица посипа житом, а он, правећи крст, орахе баца на четири стране, где они остају до следећег Божића.
Жене у породици Маширевић, на Бадњи дан месиле су увек, па и данас, и хлеб за положајника. Тај хлеб је у виду венца – да би се могао ставити на руку положајнику, а украшава се листом винове лозе и гроздом од теста и орахом у љусци.
За разлику од обредних колача који се месе на Бадњи дан, чесница се припрема на Божић. Име колача потиче од речи „чест“ – део, срећа, јер се ломи на делове и сваком се даје по један. Углавном се припрема од обичног теста и у њега се обавезно ставља новчић. Некада је било обавезно да то буде сребрњак. Ломила се за време ручка, када домаћин запали свећу и отпева тропар. Окреће се као славски колач, прелива вином и ломи. Онај ко одломи комад у ком је новчић, према веровању, биће срећан целе године.
Први посетилац у породици на Божић назива се полаженик, положеник, или положајник. У Срему га називају и радован. Његов долазак треба да донесе срећу укућанима и кући, и зато се прижељкују или позивају они за које се верује да су срећне руке. Негде су за положајнике позивани здрави и снажни мушкраци, да би им у кући били такви мушкарци, а негде жене, поготово оне са много деце, јер су симбол родности. Без обзира ко био у улози положајника, по доласку у кућу његов задатак је био да изговори здравицу џарајући ватру: „Колико варница – толико парица, колико варница – толико у тору оваца, колико варница – толико прасади и јагањаца, колико варница – толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај!“. Он симболизује мудраце који су пратили звезду са истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Положајника домаћица обично нечим дарује. Негде он долази ујутру, а у неким местима је обичај да то буде пре поднева или после подне.
Најсвечанији тренутак Божића у једном домаћинству је ручак, којем присуствују сви чланови породице, а у неким деловима Срема, присуство положајника је обавезно. Разноликост обичаја, која је карактеристична за овај празник, у случају божићног свечаног ручка нарочито се испољава. Док постоје разлике у томе да ли се припрема говеђа или живинска супа, сарма или кромпир са сосом, оно што је заједничко за сваку божићни трпезу јесте да она мора бити обилна и богата. На трпези неизоставно мора бити божићна печеница. Она је припремана у свакој кући некада на Туциндан или Бадњи дан. Тај део обичаја у већини случајева сачуван је до данас. И када је реч о избору печенице, некада су постојала различата веровања које месо треба а које не припремати за ручак, у зависности од места до места. Обавезно се на Божић на трпези морала наћи чесница, а најважније радње у вези са ручком су резање божићног великог колача и паљење свеће.
Питање које се логично намеће јесте како такав празник као што је Божић, за који се везују бројни обичаји настали у древним временима, славити у савременим, урбаним условима, у којима нема огњишта и ватре, храстове шуме у коју се одлази по бадњак, и тај комад дрвета после однети на врх неке вишеспратнице у стан. Срби су Божић, као и крсну славу, славили у тешким ратним условима – у рову, на стражи, фронту, те је утолио лакше Рождество празновати у светлим, пространим и комфорним становима у градским срединама. Уместо велике гране, може да послужи мања храстова гранчица, и исто толико сламе. Са печеницом уочи Божића то се уноси у кућу и ставља испред славске иконе на источном зиду куће или стана, запали се свећа и кандило, који симболишу ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре или прочитају молитве и остатак дана проведе у пријатној, празничној атмосфери.
Све до почетка педесетих година 20. века Божић је најсвечаније прослављан и то је празник који се слави у најдужем временском трајању, као највећи породични празник у години. Обавезно је окупљање целе породице на тај дан, негде постоји веровање да се никуд не иде на Божић, али то не искључује одлазак у цркву на литургију. Божићни празници познати су као празници доброг расположења и мира, када су се завађени чланови породице и родбине морали измирити и изљубити.
Идући у сусрет Божићу, у три недеље пред најрадоснији хришћански празник, празнују се Детињци, Материце и Оци, или Очеви. То су искључиво породични празници, када се за свечаним ручком окупља цела породица. Суштина ових празника јесте везивање. На Детињце, у трећу недељу пред Божић, одрасли симболично вежу своју или туђу децу, на Материце, највећи хришћански празник мајки и жена, у другу недељу пред Божић, деца везују мајке и жене, а у прву надељу до Божића то чине са очевима. Симболично везивање, подразумева исто тако и „дрешење“ – откупљивање поклоном или одређеном сумом новца. То везивање у првом реду симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. С друге стране, празник упућује на штедљивост и истрајност у врлинама. У последње време Материце се свечано прослављају у нашим црквама, поготово у градовима, када деца изводе пригодан програм, који садржи и церемонију везивања и дрешења. Негде се организују посете болницама, поготово дечјим, у којима се болесним малишанима носе поклони, што даје празнику пун хришћански смисао. Два дана пред Божић, 5. јануара, обележава се Туциндан. Тада се припрема печеница за Божић. На тај дан, некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли и даље припремала за трпезу, отуда и назив. Према народном веровању, на тај дан децу не ваља тући јер ће у противном бити целе године неваљала.
На божићним богослужењима у православним храмовима, па све до Светог Василија, или Српске нове године, пева се божићни тропар – Рождество, док се традиционални поздрав „Христос се роди!“, на који се узвраћа са „Ваистину се роди“, користи до Богојављења.
Рождество је торпар који су деца у прошлости, уз Оченаш, неизоставно морала да знају, а осим у црквама, певао се и код куће:
„Рождество твоје, Христе, Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звјездоју учахусја, Тебје клањатисја Солнцу правди, и Тебе вједјети с висоти Востока. Господи, слава тебје“.
(Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу познања, јер су, њему захваљујући, поклоници звезда од звезде научили да се Теби, Сунцу правде, клањају и да у теби Исток с висине познају. Господе, слава ти!)
Вијање Божића
На Божић, ређе другог, односно трећег дана празника, у прошлости јахачи на коњима јездили би по многим местима Војводине „јурећи Божић“. Вијање Божића, које се негде назива и „праћење Божића“, обичај је који се понегде и данас упражњава, као што је то случај на Салајци у Новом Саду.
У већини случајева Божић су вијали првог дана празника, одмах после ручка, мада се то данас, где се та традиција одржала, ради сутрадан. Коње би власници свечано опремали, огртали ћилимом или китили пешкиром. Јахачи су обично били момци и млађи ожењени мушкарци. Обилазили би рођаке и куће у којима је било девојака за удају, где би их частили пићем. У кући ближе родбине, јахача су, уколико је то био зет или унук, даривали „кошуљом“, односно комадом белог домаћег платна, који су му везивали преко рамена, а дешавало се и да коња оките пешкиром.
Постоје места у Војводини у којима су момци „пратили“ Божић пешице у друштву хармоникаша. Почињали би пратњу на Божић увече, свраћајући код рођака и у куће девојака. То је понекад трајало целе ноћи и настављало се сутрадан.
У Чуругу, а и у другим местима Шајкашке, забележен је обичај да јахачи маскирани јашу по селу. Поред „вијања“ Божића, у Чуругу су упражњавали и „Косовски бој“. Реч је о божићној сеоској драми, односно драматизацији истоимене народне песме. У околини Сомбора, Сивцу и Силбашу јахачи и газде би на коњима „полазили“ винограде. Носећи сламу, вино, жито и зоб, улазили би у винограде и поздрављали са: „Христос се роди, дошли смо да те полазимо“. Три пута би обишли виноград и на сваком углу посипали сламу и зрневље око чокота и заливали га вином. После тог обреда, враћали би се у село.
З. Милосављевић
Добро јутро број 561 – Јануар 2019.
